Biljke

Crni pirinač

crni-pirinac Crni pirinač je na jelovnicima u Aziji prisutan već hiljadama godina, a u doba vladavine kineskih careva bio je poznat kao "zabranjeni pirinač". Više nema status zabranjene, već lekovite namirnice. U doba vladavine kineskih careva, crni pirinač se uzgajao u malim količinama jer je bio namenjen samo carskoj porodici, dok "običan" narod nije smeo ni da uzgaja ni da konzumira ovu namirnicu. Više nema status "zabranjene", ali je proizvodnja crnog pirinča i dalje manja u odnosu na beli i braon pirinač. Pola šoljice kuvanog crnog pirinča sadrži oko 160 kalorija i obilje fitonutrijenata, a uz to je dobar izvor vlakana, gvožđa, bakra i belančevina. U poređenju sa drugim vrstama pirinča, crni je najbogatiji antioksidansima - sadrži šest puta više antioksidanata od drugih vrsta pirinča - a sadrži više nego dvostruku količinu vlakana.

Gagamija - Lycopus europaeus

gagamija Zeljasta biljka gagamija reguliše hipertireozu. Deluje kod tahikardije i slabosti srca, groznice, dijareje, odliva krvi, belog pranja. Gagamija, gagalica ili vučja noga, nazivi su lekovite, višegodišnje zeljaste biljke, koja raste na vlažnim močvarnim livadama, uz reke i potoke, kao i na poplavljenim površinama. Može da naraste do metar, ima krupne listove, cveta od juna do avgusta. Krase je brojni, gusto zbijeni beli cvetići, u korenu listova. Nadzemni deo u cvetu je lekovit, skuplja se tako što se odseca gornja polovina biljke, zatim suši u buketićića, u hladu. Gagamija je bogata gorkim materijama (likopinom), taninima i etarskim uljem. U većoj količini sadrži flavonoide, derivate fenolne kiseline, među kojima najviše kafene i ruzmarinske, kao i minerale fluor i mangan. U narodnoj medicini najčešće se koristi kao čaj protiv tahikardije i slabosti srca, pomaže kod groznice, dijareje, odliva krvi, belog pranja.

Karela - snižava nivo glukoze

gorka-dinja Karela se tradicionalno koristi u kuvanju i medicini kod naroda Azije, Afrike i južne Amerike. Tropska biljka iz porodice loze (Momordica sharantia) je jedna od retkih koja je dobila potvrdu o lekovitosti od zvanične medicine. Zovu je i gorka dinja, otkrivena je u Indiji, odakle je u 14. veku preneta u Kinu, pa u druge delove sveta. Naročito je popularna među Japancima sa Okinave, koji su poznati po dugovečnosti. Raste kao loza, dugih i rascepkanih, jestivih gorkih listova i žutih cvetova. Najpoznatija je po izuzetno gorkom plodu, koji podseća na bradavičastu tikvicu izduženog oblika, kao i na krastavac. Dok je mlad, zelen je boje, a kad sazri postaje narandžasto žut. Zreo puca na tri dela i pojavljuju se jarko crvene semenke, gorke i jestive. Karela sadrži malo kalorija, a nezreli plodovi su riznica vitamina C, B1, B2, B3.

Čajevac - Melaleuca alternifolia

cajevac Čajevac (Melaleuca alternifolia) je lekovita biljka koja se malo koristi u Evropi. Zimzelena je i grmolika, samonikla i endemska, raste u suptropskom obalskom području istočne Australije. U tradicionalnoj medicini Aboridžina je čajevac izuzetno cenjen zbog eteričnog ulja u igličastim listovima, koje cede na stari način. Koriste ga milenijumima za različite zdravstvene tegobe. U Drugom svetskom ratu svaki australijski vojnik je u torbici za prvu pomoć nosio ovo ulje, koje ga je štitilo od uboda insekata i opasnih infekcija. Svi pokušaji da se čajno drvo gaji na drugim meridijanima, prvobitno nisu bili uspešni, jer eterično ulje nije bilo ni približnog kvaliteta kao australijsko. No, bez obzira na teškoće u uzgajanju, zbog potražnje blagotvornog ulja se ipak uspelo u masovnijoj proizvodnji. Potvrđeno je da eterično ulje poseduje antivirusna, antibakterijska i antigljivična svojstva.

Bergamot - Citrus bergamia

bergamot Bergamot - plod ukrštanja kruškolikog limuna i seviljske narandže, popravlja raspoloženje i brani organizam od stresa. Pomaže kod upale mokraćnih kanala, poremećaja u varenju, ublažava bol, snižava temperaturu. Bergamot (Citrus bergamia) se gaji na ogromnim plantažama južne Azije i južne Amerike, kao i na jugu Italije u oblasti Kalabrije. Služi isključivo za proizvodnju izuzetno traženog eteričnog ulja. Nastao je ukrštanjem pear lemona (kruškoliki limun) i seviljske pomorandže ili grejpfruta, pa na njih donekle i podseća. Ulje, voćno slatkastog svežeg mirisa sa blagom nijansom začina, dobija se iz kore zrelih plodova hladnim ceđenjem. Ime je dobio po italijanskom gradu Bergamu, u kome je prvo i počelo da se prodaje njegovo ulje. Koristi se u aromaterapiji kao antidepresant, a čest je sastojak ženskih i muških mirisa. Obavezan je sastojak parfema grupe chypre i fougere, dodaje se i u prestižne čajeve.

Guava - Psidium guajava

guava Guava (Psidium guajava) potiče iz Centralne Amerike, plod je okrugao nalik jabuci ili kruškolik. Aromom podseća na koktel tropskog voća. Zrelost se određuje po boji kore, koja bi trebalo da bude sveže zelena kao engleska trava, a unutra tamnocrvena. Jede se tako što se preseče na pola i kašikom vadi mesnati deo. Semenke su takođe jestive. Kada se zagrize, ima kiselkast ukus, ali se slatkoća pojačava svakim zalogajem. Od zelenih plodova se prave sosovi i služe uz meso ili ribu. Zbog lekovitih svojstva i obilja korisnih sastojaka, trebalo bi je što češće konzumirati, 100 grama guave ima dvostruko više vitamina C od limuna i pomorandže. Ovaj vitamin igra ključnu ulogu u proizvodnji kolagena, važan je za kožu. Američka studija je pokazala na uzorku od 4.000 žena od 40. do 74. godina, da dame koje češće jedu namirnice bogate vitaminom C, imaju manje bora.

Kivano - Cucumis metuliferus

kivano Kivano pripada familiji tikava sa Novog Zelanda, gde se intenzivno gaji od 1980. godine. Dobio ime po kiviju, ukus je kombinacija banane, dinje, krastavca i limete. Idealno za dijetu, izuzetno delotvorno protiv prehlade. Zbog sličnosti sa kivijem zove se kivano (Cucumis metuliferus), a zapravo je afrička bodljikava dinja koja izgledom podseća na krastavac. Ova voćka je tek 1930. godine napustila Afriku i rodni Zimbabve, "preselila" se prvo na Novi Zeland, pa u Australiju. Kivano je svetlo zelene boje, zbog čega najviše liči na kivi, ukus je kombinacija banane, dinje, krastavca i limete. Hranljivo voće dostupno je tokom cele godine i jede se sirovo. Obiluje vitaminom C i mineralima kalijumom i gvožđem, a sadrži i fosfor, magnezijum, bakar, cink, natrijum i kalcijum. Idealno je za dijetu, jer ima malo ugljenih hidrata, a masti nema uopšte. Izuzetno je delotvorno protiv prehlade.

Acerola - Malphighia glabra

acerola Acerola nije prava višnja, više je slicna agrumima. Tropska višnja acerola ima čak 20 puta više vitamina C od neprskanog limuna i 65 puta od plodova pomorandže. Jača imunitet, leči hepatitis i druge bolesti jetre, infekcije, grip, stres. U zapadnoj Indiji, Barbadosu, Jamajci, Surinamu, Kubi i drugim zemljama Centralne i Južne Amerike, raste tropska višnja acerola (Malphighia glabra), koja je potpuno različita od naše domaće. Podseća na agrume, sa mesnatim delom podeljenim na kriške. Zreo plod, zavisno od vrste, može biti tamnocrven, svetlocrven ili narandžast. Hrskav je, pikantnog, gorko-slatkog ukusa, aroma je nalik trešnji i višnji. Plod je u prečniku manji od dva santimetra i sadrži nekoliko sitne semenke žute boje, koje nisu jestive. Biljka cveta gotovo cele godine, pa se na njenim granama u isto vreme mogu naći cvetovi i plodovi. Ovo voće ima najveću količinu vitamina C.

Bela imela - Viscum album

imela Bela imela (Viscum album) udobno parazitira na granama listopadnog drveća, jelama, borovima, voćkama. Iako može da se razvija i samostalno, radije sisaljkama iz drveta domaćina crpi hranljive sokove. Ipak, smatra se izuzetno lekovitom biljkom, o čemu svedoče nordijske i keltske legende, u kojima su joj pripisana "božanska svojstva" jer podstiče libido, plodnost i ljubav. Starim narodima je bila univerzalni lek, cenili su je Hipokrat i poznati fitoterapeuti Rudolf Štajner i Sebastijan Knajp. Cveta početkom proleća, a plodovi sazrevaju mesecima kasnije, zimi ili početkom sledeće godine u vidu prozirne, beličaste bobice, obavijene čvrstom opnom sa jednom do tri svetlozelene semenke. Plod je otrovan, a drška i list su lekoviti i u tu svrhu beru se i suše od marta do kraja aprila ili od početka oktobra do kraja decembra. Ostalih meseci biljka nema lekovito dejstvo.

Vlašac - Allium schoenoprasum

vlasac Ova biljka je bogata vitaminom C i blagotvornim sluznim materijama, ali u sebi sadrži i mineralne materije i mikroelemente. Vlašac je poznat i kao “mlađi brat luka”. I zaista to jeste. Ova biljka pripada porodici porodici ljiljana, baš kao i crni i beli luk, mada se drugačije jede i ima aromatičniji ukus od luka na koji smo navikli. Pre nego što je počeo da se gaji u plastenicima širom sveta, vlašac je bio samoniklo bilje. Neki podaci kažu da je ovaj aromatičan začin vodi poreklo iz alpskog dela Evrope, dok drugi tvrde da je potiče iz Srednje Azije i Severne Amerike i da je u Evropu stigao putevima svile, zahvaljuči Marku Polu. Odakle god da je stigao, listići vlašca danas su nezaobilazni ukras i začin mnogih jela različitih svetskih kuhinja, ali nije dekoracija nije jedini razlog da se nađe na vašem tanjiru. Vlašac ima aromatičniji i manje ljut ukus od luka i praziluka zbog čega se često koristi kao začinska biljka.

Kardamom - Elettaria cardamomum

kardamom Medju začinskim biljkama kardamom (Elettaria cardamomum) zauzima posebno mesto, jer se koristi milenijumima u svim kuhinjama sveta, naročito u indijskoj i arapskoj. Indusi ne mogu da zamisle pilav bez ovog začina, kao ni indijski čaj. U skandinavskim zemljama se stavlja u pekarske proizvode, meso i kobasice. U našem jeziku se odomaćio naziv kardamon. Iako postoji i beli i crni, autentičnim se smatra samo zeleni i posle šafrana je najskuplji začin na svetu. Može da se koristi zajedno sa mahunom ili mleveni, koji brzo gubi aromu i prirodnih ulja, pa se melje u maloj količini, pre nego što se stavi u jelo. Ako je recept celo zrno, mahuna se malo otvori, da bi u kuvanju kardamom pustio prepoznatljivu aromu i ukus. Deset mahuna je jednako što i 1,5 kašičica mlevenog začina, s tim što se mahune ne jedu. U istočnjačkoj kuhinji se često kardamom kombinuje sa karanfilićem i cimetom. Osim što je ukusan, veoma je i lekovit.

Antitumorska biljka - Bajkalska kapica - Scutellaria baicalensis – HuangQin - zlatni koren

scutellaria_baicalensis Scutellaria baicalensis je biljka koja se hiljadama godina koristi u Kineskoj medicini. Ta biljka se nalazi na oficijelnoj listi Kineske farmakopeje, a najcešce se koristi za bolesti respiratornog i gastrointestinalnog trakta. Dokazano je da djeluje antiupalno, antiviralno, antitumorski, antiproliferativno i antibekterijelno. Prema podacima britanskih istraživaca, u korenu bajkalske kapice nalazi se organska supstanca pod nazivom flavoni, koja ima antivirusno dejstvo, i omoguc´ava da se ubiju maligne c´elije. Biolozi su izveli eksperimente na životinjama i ustanovili da flavoni zaustavlja širenje raka. Jedna od 50 najlekovitijih biljaka koje se koriste u tradicionalnoj kineskoj medicini, bajkalska kapica važi za prirodni adaptogen, a proizvodi nacinjeni od njenog korena imaju mnoga lekovita svojstava: antibakterijsko, antialergijsko, antidijaroicno, antioksidativno.

Šafran - Crocus sativus

safran Šafran zovu i "crveno zlato" jer je najskuplji začin na svetu. Pripada porodici irisa, aromatičnog je mirisa, oštrog i pomalo gorkog ukusa. Za jedan kilogram potrebno je čak 200.000 cvetova. Crvenkasta vlakna skidaju se sa vrha tučka, svaki cvet ima ih svega tri, a cvetanje traje samo tri nedelje tokom godine. Cvetovi su zvonoliki, imaju šest latica, tri žuta prašnika i dolaze u svim bojama. Listovi su dugački, uski, nenazubljeni, s belom linijom duž lista, list dolazi nakon cvatnje. Lekoviti deo šafrana su stigme koje sadrže brojne fitohemikalije kao što je krocin, pikrokrocin, likopen, karotenoide i alkaloide. Eterično ulje sadrži safranal koji deluje smirujuće, ublažava bolove i grčeve. Stare bilinarske knjige spominju da se šafran pomešan u mleku može koristiti kao oblog za umorne oči te da razni preparati pomažu u lečenju upala, bolova, grčeva kod beba i slično.

Smilje - Helichrisum italicum

smilje Smilje ili immortelle (Helichrisum italicum) raste u kamenu i kršu mediteranskih zemalja, u kasno proleće, ispod vrelog sunca. Milioni malih žutih cvetića sa zamamnim i mekim mirisom, prozvanim i imortelle (besmrtan). Smilje obično poznamo kao biljku iz kozmetike, no travari su je vekovima koristili i u druge svrhe. Koriste se njegovi cvetovi, pogotovo za proizvodnju etarskog ulja. Cveta obično u maju, kad se i sakuplja. Cvetovi i listovi smilja sadrže jako gorke materije, ftalide, te flavonoide. Iako čaj smilja ima izuzetno prijatan miris, njegov je ukus gorak. Po tome nalikuje na čaj cveta prave lavande, koji je takođe prijatna mirisa, ali i gorka i neugodna ukusa. Cvet smilja nazivaju besmrtnim, večnim, riznicom lekovitih supstanci, rezervoarom moćnog eteričnog ulja koji briše tragove vremena na licu.

Anđelika archangelica

angelika Koren je najlekovitiji deo biljke, dobar za varenje jer ima gorak ukus, koji sa eteričnim uljima stimuliše probavni sistem i podstiče apetit. Anđeliku je, prema legeni, otkrio Sveti Arhangel Mihailo, pa je po njemu ona i dobila naziv arhangelika. U narodnoj medicini ona anđelika je zatupljena već dugo, a zbog aromatičnog ukusa koristi se i kao hrana i začin. U srednjem veku bila je jedna od glavnih lekovitih biljaka, pre svega koristila se kao efikasan lek protiv kuge. Zahvaljujući njoj od kuge je tada spaseno mnogo ljudi, pa je prvobitno nazvana anđeoskom biljkom, da bi se tek kasnije ustalio naziv anđelika. Sem što je lečila kugu, koren ove biljke bio je dobar i za varenje, a eterična ulja dobijena od nje korišćena su i za podsticanje apetita. Zbog takvog dejstva koristi se i za oporavak od anoreksije i malaksalosti, ali pomaže i u lečenju reumatskih bolesti, bolesti jetre i žuči i menstrualnih tegoba.

Syndicate content