Biljke

Crvena ribizla

ribizle U istoriji je zabeleženo da su još u 11. veku crvenu ribizlu koristili kao dragoceni ukras samostanskih dvorišta i gradskih vrtova, ali i kao cenjenu namirnicu od koje su se pripremala jela i prirodni lekovi. I danas je poznata po svojim prehrambenim i lekovitim svojstvima koje ne bi trebalo zanemariti. Crvena ribizla sadrži proteine, jabučnu, citričnu i tartaričnu kiselinu i gama-linolnu kiselinu. Bogata je kalcijumom i fosforom. Obiluje vitaminima B grupe (B1, B2, B3 i B6), C, A i K. Crvena ribizla je odličan izvor antioksidansa i minerala koji poboljšavaju kvalitet kože i kose. Sadrži vitamin C, kao i gvožđe koje pomaže kod anemije. Vitamin C ima i antihistaminska svojstva koja smanjuju delovanje alergena, štiti od bakterija i virusa i olakšava tegobe astme. Ribizla sadrži kalijum, koji je važan za zdravlje srca i kvalitetan rad celog organizma.

Zlatnica - Solidago virgaurea

zlatnica Kod nas zlatnicu zovu i štap Svetog Petra. Ovaj biljni diuretik može da se koristi uporedo sa antibioticima. Pomaže i kod depresije, stresa, upale krajnika, grla i pluća, astme i bronhitisa. Od srednjeg veka zlatnica (Solidago virgaurea) je veoma cenjena u narodu zbog lekovitosti. Smatrali su je biljkom nade jer je lečila od različitih bolesti, pa su je bolesnima stavljali i u krevet. Raste u plodnim planinskim bukovim šumama, na proplancima i krčevinama, a prepoznaje se po raskošnim žutim cvetovima. Zbog uspravog izgleda, zovu je i štap Svetog Petra. Za lekovite svrhe skupljaju se cvetovi i listovi. Narodni lekari od nje prave čaj za lečenje urinarnog trakta, prvenstveno kod infekcija mokraćnih puteva. Zbog blagog diuretičkog svojstva, može da se dugo konzumira, bez ikakvih posledica. Ne samo dok infekcija traje, već i nakon izlečenja, da se ne bi ponovo vratila.

Fizalis - Physalis peruviana

fizalis Voće starih Inka raste i na Balkanu. Fizalis snažno podiže imunitet i efikasno deluje u borbi protiv slobodnih radikala. Deluje kao antibiotik, vrlo je efikasna protiv streptokoke i stafilokoke. Pomalo zaboravljena, a izuzetno korisna, jednogodišnja biljka fizalis (Physalis peruviana) poznata je i kao peruanska jagoda, voće starih Inka i ljoskavac. Mada potiče iz Južne Amerike, uspeva i na Balkanu, a u svetu se gaji čak 115 vrsta fizalisa. Srodnik je paradajza, a pošto je plod minijaturan, zovu ga i "paradajzić". Zbog bobica podseća na divlju, samoniklu trešnju, slatko - kiselog ukusa. Kao korovska biljka može da se nađe na brdovitim terenima, uz obode šuma i puteva. Kod nas se uglavnom suši i koristi kao ukras u raznim aranžmanima, zbog dekorativnog omotača plodova. Lako se uočava zbog visoke stabljike i karakterističnih, narandžastih plodova, nalik lampionima.

Crni kim

crnikim Biljka za koju kažu da "leči sve osim smrti" sigurno je posebna među lekovitim biljem, a njeno ulje pomaže kod više od 200 bolesti. Crni kim (Nigella Sativa) je jedna od najlekovitijih biljaka na svetu! Čak su i naši preci bili svesni toga, pa se ona pominje u Bibliji, njeno seme je pronađeno u grobnici faraona Tutankamona, a prorok Muhamed je za ovu biljku rekao da "leči sve osim smrti"! Lista bolesti i tegoba kod kojih crni kim može da pomogne je podugačka, a takođe je podugačka i lista aktivnih sastojaka koji se u njemu nalaze. Te aktivne supstance se najbolje čuvaju u obliku ulja, a od crnog kima se mogu praviti i kapsule. Ulje crnog kima je nezamenljivo u tretiranju autoimunih bolesti poput psorijaze, lupusa, alergija, astme i drugih. Najbolje rezultate do sada ulje crnog kima je dalo kod lečenja astme, alergija, dijabetesa i problema sa probavom.

Crni pirinač

crni-pirinac Crni pirinač je na jelovnicima u Aziji prisutan već hiljadama godina, a u doba vladavine kineskih careva bio je poznat kao "zabranjeni pirinač". Više nema status zabranjene, već lekovite namirnice. U doba vladavine kineskih careva, crni pirinač se uzgajao u malim količinama jer je bio namenjen samo carskoj porodici, dok "običan" narod nije smeo ni da uzgaja ni da konzumira ovu namirnicu. Više nema status "zabranjene", ali je proizvodnja crnog pirinča i dalje manja u odnosu na beli i braon pirinač. Pola šoljice kuvanog crnog pirinča sadrži oko 160 kalorija i obilje fitonutrijenata, a uz to je dobar izvor vlakana, gvožđa, bakra i belančevina. U poređenju sa drugim vrstama pirinča, crni je najbogatiji antioksidansima - sadrži šest puta više antioksidanata od drugih vrsta pirinča - a sadrži više nego dvostruku količinu vlakana.

Gagamija - Lycopus europaeus

gagamija Zeljasta biljka gagamija reguliše hipertireozu. Deluje kod tahikardije i slabosti srca, groznice, dijareje, odliva krvi, belog pranja. Gagamija, gagalica ili vučja noga, nazivi su lekovite, višegodišnje zeljaste biljke, koja raste na vlažnim močvarnim livadama, uz reke i potoke, kao i na poplavljenim površinama. Može da naraste do metar, ima krupne listove, cveta od juna do avgusta. Krase je brojni, gusto zbijeni beli cvetići, u korenu listova. Nadzemni deo u cvetu je lekovit, skuplja se tako što se odseca gornja polovina biljke, zatim suši u buketićića, u hladu. Gagamija je bogata gorkim materijama (likopinom), taninima i etarskim uljem. U većoj količini sadrži flavonoide, derivate fenolne kiseline, među kojima najviše kafene i ruzmarinske, kao i minerale fluor i mangan. U narodnoj medicini najčešće se koristi kao čaj protiv tahikardije i slabosti srca, pomaže kod groznice, dijareje, odliva krvi, belog pranja.

Karela - snižava nivo glukoze

gorka-dinja Karela se tradicionalno koristi u kuvanju i medicini kod naroda Azije, Afrike i južne Amerike. Tropska biljka iz porodice loze (Momordica sharantia) je jedna od retkih koja je dobila potvrdu o lekovitosti od zvanične medicine. Zovu je i gorka dinja, otkrivena je u Indiji, odakle je u 14. veku preneta u Kinu, pa u druge delove sveta. Naročito je popularna među Japancima sa Okinave, koji su poznati po dugovečnosti. Raste kao loza, dugih i rascepkanih, jestivih gorkih listova i žutih cvetova. Najpoznatija je po izuzetno gorkom plodu, koji podseća na bradavičastu tikvicu izduženog oblika, kao i na krastavac. Dok je mlad, zelen je boje, a kad sazri postaje narandžasto žut. Zreo puca na tri dela i pojavljuju se jarko crvene semenke, gorke i jestive. Karela sadrži malo kalorija, a nezreli plodovi su riznica vitamina C, B1, B2, B3.

Čajevac - Melaleuca alternifolia

cajevac Čajevac (Melaleuca alternifolia) je lekovita biljka koja se malo koristi u Evropi. Zimzelena je i grmolika, samonikla i endemska, raste u suptropskom obalskom području istočne Australije. U tradicionalnoj medicini Aboridžina je čajevac izuzetno cenjen zbog eteričnog ulja u igličastim listovima, koje cede na stari način. Koriste ga milenijumima za različite zdravstvene tegobe. U Drugom svetskom ratu svaki australijski vojnik je u torbici za prvu pomoć nosio ovo ulje, koje ga je štitilo od uboda insekata i opasnih infekcija. Svi pokušaji da se čajno drvo gaji na drugim meridijanima, prvobitno nisu bili uspešni, jer eterično ulje nije bilo ni približnog kvaliteta kao australijsko. No, bez obzira na teškoće u uzgajanju, zbog potražnje blagotvornog ulja se ipak uspelo u masovnijoj proizvodnji. Potvrđeno je da eterično ulje poseduje antivirusna, antibakterijska i antigljivična svojstva.

Bergamot - Citrus bergamia

bergamot Bergamot - plod ukrštanja kruškolikog limuna i seviljske narandže, popravlja raspoloženje i brani organizam od stresa. Pomaže kod upale mokraćnih kanala, poremećaja u varenju, ublažava bol, snižava temperaturu. Bergamot (Citrus bergamia) se gaji na ogromnim plantažama južne Azije i južne Amerike, kao i na jugu Italije u oblasti Kalabrije. Služi isključivo za proizvodnju izuzetno traženog eteričnog ulja. Nastao je ukrštanjem pear lemona (kruškoliki limun) i seviljske pomorandže ili grejpfruta, pa na njih donekle i podseća. Ulje, voćno slatkastog svežeg mirisa sa blagom nijansom začina, dobija se iz kore zrelih plodova hladnim ceđenjem. Ime je dobio po italijanskom gradu Bergamu, u kome je prvo i počelo da se prodaje njegovo ulje. Koristi se u aromaterapiji kao antidepresant, a čest je sastojak ženskih i muških mirisa. Obavezan je sastojak parfema grupe chypre i fougere, dodaje se i u prestižne čajeve.

Guava - Psidium guajava

guava Guava (Psidium guajava) potiče iz Centralne Amerike, plod je okrugao nalik jabuci ili kruškolik. Aromom podseća na koktel tropskog voća. Zrelost se određuje po boji kore, koja bi trebalo da bude sveže zelena kao engleska trava, a unutra tamnocrvena. Jede se tako što se preseče na pola i kašikom vadi mesnati deo. Semenke su takođe jestive. Kada se zagrize, ima kiselkast ukus, ali se slatkoća pojačava svakim zalogajem. Od zelenih plodova se prave sosovi i služe uz meso ili ribu. Zbog lekovitih svojstva i obilja korisnih sastojaka, trebalo bi je što češće konzumirati, 100 grama guave ima dvostruko više vitamina C od limuna i pomorandže. Ovaj vitamin igra ključnu ulogu u proizvodnji kolagena, važan je za kožu. Američka studija je pokazala na uzorku od 4.000 žena od 40. do 74. godina, da dame koje češće jedu namirnice bogate vitaminom C, imaju manje bora.

Kivano - Cucumis metuliferus

kivano Kivano pripada familiji tikava sa Novog Zelanda, gde se intenzivno gaji od 1980. godine. Dobio ime po kiviju, ukus je kombinacija banane, dinje, krastavca i limete. Idealno za dijetu, izuzetno delotvorno protiv prehlade. Zbog sličnosti sa kivijem zove se kivano (Cucumis metuliferus), a zapravo je afrička bodljikava dinja koja izgledom podseća na krastavac. Ova voćka je tek 1930. godine napustila Afriku i rodni Zimbabve, "preselila" se prvo na Novi Zeland, pa u Australiju. Kivano je svetlo zelene boje, zbog čega najviše liči na kivi, ukus je kombinacija banane, dinje, krastavca i limete. Hranljivo voće dostupno je tokom cele godine i jede se sirovo. Obiluje vitaminom C i mineralima kalijumom i gvožđem, a sadrži i fosfor, magnezijum, bakar, cink, natrijum i kalcijum. Idealno je za dijetu, jer ima malo ugljenih hidrata, a masti nema uopšte. Izuzetno je delotvorno protiv prehlade.

Acerola - Malphighia glabra

acerola Acerola nije prava višnja, više je slicna agrumima. Tropska višnja acerola ima čak 20 puta više vitamina C od neprskanog limuna i 65 puta od plodova pomorandže. Jača imunitet, leči hepatitis i druge bolesti jetre, infekcije, grip, stres. U zapadnoj Indiji, Barbadosu, Jamajci, Surinamu, Kubi i drugim zemljama Centralne i Južne Amerike, raste tropska višnja acerola (Malphighia glabra), koja je potpuno različita od naše domaće. Podseća na agrume, sa mesnatim delom podeljenim na kriške. Zreo plod, zavisno od vrste, može biti tamnocrven, svetlocrven ili narandžast. Hrskav je, pikantnog, gorko-slatkog ukusa, aroma je nalik trešnji i višnji. Plod je u prečniku manji od dva santimetra i sadrži nekoliko sitne semenke žute boje, koje nisu jestive. Biljka cveta gotovo cele godine, pa se na njenim granama u isto vreme mogu naći cvetovi i plodovi. Ovo voće ima najveću količinu vitamina C.

Bela imela - Viscum album

imela Bela imela (Viscum album) udobno parazitira na granama listopadnog drveća, jelama, borovima, voćkama. Iako može da se razvija i samostalno, radije sisaljkama iz drveta domaćina crpi hranljive sokove. Ipak, smatra se izuzetno lekovitom biljkom, o čemu svedoče nordijske i keltske legende, u kojima su joj pripisana "božanska svojstva" jer podstiče libido, plodnost i ljubav. Starim narodima je bila univerzalni lek, cenili su je Hipokrat i poznati fitoterapeuti Rudolf Štajner i Sebastijan Knajp. Cveta početkom proleća, a plodovi sazrevaju mesecima kasnije, zimi ili početkom sledeće godine u vidu prozirne, beličaste bobice, obavijene čvrstom opnom sa jednom do tri svetlozelene semenke. Plod je otrovan, a drška i list su lekoviti i u tu svrhu beru se i suše od marta do kraja aprila ili od početka oktobra do kraja decembra. Ostalih meseci biljka nema lekovito dejstvo.

Vlašac - Allium schoenoprasum

vlasac Ova biljka je bogata vitaminom C i blagotvornim sluznim materijama, ali u sebi sadrži i mineralne materije i mikroelemente. Vlašac je poznat i kao “mlađi brat luka”. I zaista to jeste. Ova biljka pripada porodici porodici ljiljana, baš kao i crni i beli luk, mada se drugačije jede i ima aromatičniji ukus od luka na koji smo navikli. Pre nego što je počeo da se gaji u plastenicima širom sveta, vlašac je bio samoniklo bilje. Neki podaci kažu da je ovaj aromatičan začin vodi poreklo iz alpskog dela Evrope, dok drugi tvrde da je potiče iz Srednje Azije i Severne Amerike i da je u Evropu stigao putevima svile, zahvaljuči Marku Polu. Odakle god da je stigao, listići vlašca danas su nezaobilazni ukras i začin mnogih jela različitih svetskih kuhinja, ali nije dekoracija nije jedini razlog da se nađe na vašem tanjiru. Vlašac ima aromatičniji i manje ljut ukus od luka i praziluka zbog čega se često koristi kao začinska biljka.

Kardamom - Elettaria cardamomum

kardamom Medju začinskim biljkama kardamom (Elettaria cardamomum) zauzima posebno mesto, jer se koristi milenijumima u svim kuhinjama sveta, naročito u indijskoj i arapskoj. Indusi ne mogu da zamisle pilav bez ovog začina, kao ni indijski čaj. U skandinavskim zemljama se stavlja u pekarske proizvode, meso i kobasice. U našem jeziku se odomaćio naziv kardamon. Iako postoji i beli i crni, autentičnim se smatra samo zeleni i posle šafrana je najskuplji začin na svetu. Može da se koristi zajedno sa mahunom ili mleveni, koji brzo gubi aromu i prirodnih ulja, pa se melje u maloj količini, pre nego što se stavi u jelo. Ako je recept celo zrno, mahuna se malo otvori, da bi u kuvanju kardamom pustio prepoznatljivu aromu i ukus. Deset mahuna je jednako što i 1,5 kašičica mlevenog začina, s tim što se mahune ne jedu. U istočnjačkoj kuhinji se često kardamom kombinuje sa karanfilićem i cimetom. Osim što je ukusan, veoma je i lekovit.

Syndicate content